Muke u Humskoj 1

Kaže se da sve ima svoj kraj, pa i ono što je loše, ali fudbaleri Partizana kao da se ove godine trude da svojim igrama opovrgnu to shvatanje. – Skupština nije ponudila ni melem, ni lek, treći trener u sezoni pred istom glavolomkom

Partizanu je poraz u Novom Sadu od Vojvodine peti u ovoj godini. A i ona dva remija su teški neuspesi. Četiri pobede nisu mu bile dovoljne ni da nastavi po Evropi, ni da u Srbiji ostane bar na drugom mestu u prvenstvu.

Posle najnovijih zbivanja ponovo boli i duboka rana od pada na pragu domaćeg Kupa. Zbog učinka u grupi u Ligi konferencija i završnici jesenje polusezone u šampionatu države izgledalo je da je slom u Sremskoj Mitrovici u šesnaestini finala samo baš loš dan. Sada više nema nedoumice – teška je boljka zahvatila Humsku 1.

Na nedavnoj vanrednoj sednici klupske Skupštine su nabrojane muke po kojima je Partizan hodao poslednjih godina. Nije nađen krivac u svojim sopstvenim redovima, a i da jeste od same proskripcione liste ne bi bilo nikakve vajde bez plana kako da se izađe iz ambisa. Možda neka zamisao i postoji, ali nije obelodanjena.

Najveće ohrabrenje, koje se tada čulo, jeste da su ispunjeni uslovi da se dobije licenca za učešće u Uefinim takmičenjima u narednoj sezoni. Ali, možda to bude uzalud, jer kakav je učinak „crno-belih” na igralištu nameće se pitanje može li ovaj tim da ispuni i onaj takmičarski uslov za izlazak u svet.

Već treći trener u ovoj sezoni rešava jednu te istu glavolomku. Prvi, Ilija Stolica, već se na samom početku beznadežno zaglibio. Drugi, Gordan Petrić, nekako je našao čvrsto tlo pod nogama, ali posle dugog raspusta ekipa se nije vratila na put, kojim je išla jesenas. Treći, Igor Duljaj, sem onoga što se podrazumeva da kaže po službenoj dužnosti, a to je da nema predaje, ne ostavlja utisak da poseduje mapu kako da izvede tim iz bespuća.

Izuzetno loši rezultati nisu sami po sebi smak sveta. Dešava se to i najvećim klubovima. Imao ih je i Partizan. Kao evropski vicešampion 1966. te godine je u Jugoslaviji završio na 11. mestu u ligi sa 16 timova. Bio je šampion države 1978, a 1979. se doslovno do poslednjeg kola borio da ne ispadne.

Može da ne ide iz raznih razloga, a u sadašnjem slučaju je neshvatljivo šta se dogodilo i s pojedincima i s ekipom, koja je u prošlom prvenstvu do poslednjeg sudijskog zvižduka bila u igri za prvaka? Gde su im nestale one vrline, kojima su pre pola godine zadivili protiv predstavnika Nemačke, Francuske i Češke? Kako je izvetreo onaj nesalomivi duh, kojim su nalazili vodu u kamenu i gasili žeđ kad je nada već presušila?

Neverovatno je da su svi igrači, pojednostavljeno rečeno, preko zime zaboravili da igraju. Ali, neka bude moguće i da se kolektivno ispadne iz forme. Međutim, šta je s voljom? Šta je sa sportskom borbenošću?

Od kako je nastavljena sezona, čak i u ono nekoliko slučajeva kada je uzdignuta čela napuštao teren, Partizan nije imao igru, nije stvarao šanse. Nedostatak osmišljenih akcija pokušava da nadoknadi nasomučnim nabacivanjem lopte sa svih strana, ali to je suviše mlako da bi se protivnička odbrana opekla. Čak i kada dobije neki poklon retko ga raspakuje. U Novom Sadu Baždar nije iskoristio stoprocentnu priliku da izjednači kad je loptu servirao protivnički igrač.

Ako bi se vodio rekord po broju stvorenih šansi protivniku Partizanova odbrana bi možda bila i na samom vrhu liste. Neka bude da je teren na „Karađorđu” kriv što se Živković okliznuo, pa Vojvodina dobila kontranapad iz koga je dala drugi gol. Ali, kako je moguće da prvotimac Partizana bude toliko površan da to ne uzme u obzir, pa da se za prijem lopte namesti tako da ona u najgorem slučaju ode u aut, a ne da se odbije pred noge protivniku ispred koga je brisani prostor

Razumljivo je da su „crno-beli” fudbaleri pod ogromnim psihičkim pritiskom, ali sami su krivi što im je presahnulo vrelo volje za pobedom, kojim su ranije često nadoknađivali kad im ostalo oružje zataji. Sada moraju sami da nađu u sebi snagu da ga vrate, jer ako ovako nastave pobiće shvatanje da sve ima svoj kraj, pa i ono što je loše. Isto tako stručni štab i rukovodstvo kluba moraju pod hitno i da hrabro eksperimentišu s melemima i lekovima, jer odugovlačenje s lečenjem biće pogubno.

Ostavite komentar

Translate »